Dobrodošli!

Prepoznavanje muzičke forme

Aktivno slušanje muzike

„Muzika ne može postojati bez percepcije reda u domenu zvuka…“

(Bleking, 1992, 19)

Kako sam po opredeljenju i ubeđenju solfeđista, smatram da je ključno naučiti decu kako se čita i piše muzika. Međutim, moje interesovanje odavno u velikoj meri naginje ka muzičkim oblicima. Oduvek me impresioniraju beskrajne kombinacije uobličavanja muzičkog toka u različite forme i koliko u svemu tome učestvuju sve komponente muzičke celine. Sagledavanje zakona konstituisanja muzičke forme polazi od shvatanja mikrosintaksičkih nivoa ka većim celinama. Ovakav put mi je najbliži jer, kao nastavnik solfeđa polazim od manjih muzičkih celina koje se šire i razvijaju u skladu sa nivoima nastave. Analiza manjih muzičkih formi predstavlja sagledavanje uzajamnog dejstva tonalnog, tematskog i strukturalnog plana – dakle muzičke sintakse. To je jezgro muzičke celine od kojeg se polazi, kako u nastavi, tako i u slušanju muzike. Na to se odmah nadovezuje i slušanje muzike – koliko je uočavanje i shvatanje formalne okosnice muzičke celine koju slušamo bitno u sveukupnom muzičkom shvatanju. Nadam se da ću naći sagovornike koji se na isti način bave ovim temama – percepcija muzike kroz prožimanje solfeđa i muzičkih oblika.

1 komentar

Ludvig van Betoven

U stvaralaštvu L. van Betovena (Ludvig van Beethoven, 1750-1827) su porasle stilske protivrečnosti klasicizma, koji se, kao odjek racionalizma u evropskoj filozofiji, nauci i umetnosti, zalagao za „ravnotežu forme i sadržine“, za promišljenu proporcionalnost oblika i za emocionalnu uzdržanost u izrazu. Sva tri velika klasičara prevazišli su te konvencionalne okvire klasicističke estetike, ali je Betoven u tome bio najradikalniji i najsmeliji, te je svojom snažnom dramatikom, katkada i tragikom, kao i svojom suptilnom lirikom i širinom svoga humanizma i dubinom svoje misaonosti, nagovestio jedno novo doba u muzici, kojoj će uzbuđena emotivnost, tanana liričnost, dramatika koja seže do tragike, pa čak i do mistike, biti osnovno sadržajno obeležje.

Betovenova individualnost se zapaža od prvog njegovog opusa, oličena u dramatičnoj motivskoj obradi tema, u samoj izgradnji osnovnoh muzičkih ideja dela, postavljanju snažnih kontrasta dramatičnog i lirskog izraza, u razvijanju silovitih gradacija. Betoven je, poput Mocarta, kao stvaralac bio osobena ličnost, koju tradicija nije mogla da pretvori u slepog epigona, već ga je samo podsticala na originalna formalna rešenja u okviru stila epohe kojoj je pripadao.

On je, u tehničkom pogledu, veoma proširio izražajna sredstva klasicizma, prelazeći skoro na svim linijama ono što je izgledalo neprelazno u jednom tako jasno definisanom stilu kakva je bila umetnost Hajdna i Mocarta. Njegove forme gube onu odmerenu proporcionalnost, kojima su se odlikovala dela Hajdna i Mocarta. Neki delovi forme, oni najizražajniji – npr. razvojni delovi u sonatnim oblicima – zauzimaju veći prostor od drugih odseka, pa se čak i udvostručavaju (tzv. drugi razvojni deo kao koda – što će se videti u analiziranoj sonati). Prelazni delovi između tema prerastaju u vodeće faktore forme, harmonski tokovi se dramatično sukobljavaju na način nezamisliv u harmonskoj logici njegovih prethodnika, čime je razvio ekspresivnost, za koju se s razlogom smatra, da je nagovestila sledeću epohu razvoja muzike – muzički romantizam.

Dvostruki značaj Betovenovog opusa, koji označava vrhunac klasične i u isti mah početak epohe romantizma – za klasiku ga vezuje snažna formalna arhitektonika, a za romantiku intenzitet subjektivne ekspresije.

Betovenov harmonski stil je, iako ukorenjen u tradiciji, mnogim svojim sredstvima i postupcima okrenut, u stvari, budućnosti, pre svega – epohi romantizma. Na tonalnom planu koristi disonantne akorde razne vrste, produžavanje harmonske tenzije kao zametak poznoromantičarske „harmonije napetosti“ i odlaganje razrešenja, ili neočekivani pokreti u njemu – što nam ukazuje na buduće vreme. Konstruktivna (strukturalna) funkcija harmonije najjasnije dolazi do izražaja u modulacionim planovima sonatnih razvojnih delova, gde se vrlo često sreće ono što se kod Mocarta samo sporadično nalazi: smišljeni raspored tonaliteta po nizovima uzlaznih ili silaznih kvinti („ka svetlosti“ odnosno „ka tami“), prekinutim „odmorištima“, tj. povremenim dužim zastancima u pojedinom tonalitetu. Pored tonalnog skoka, često ostaje jedna tonska „nit“, koja povezuje granične akorde, dok eliminisana harmonska podloga stvara mogućnost da zadržani ton latentno promeni smisao i tako prevede muzički tok u novi, udaljeni tonalitet. Ovakva „modulacija preko unisona“ dosta je tipičan Betovenov manir, koji će, takođe, ostati u nasleđe romantičarima (F-dur, Op. 24, I stav – t. 28).

Osnovni akordski fond uključuje sve vantonalne dominante i njihove zamenike, ponegde čak i vantonalnu SS, zatim alterovane akorde hromatskog tipa u funkciji DD, napolitanski akord, često vrlo eksponiran. Tu je i prekomerna dominanta, kao i oba umanjena četvorozvuka nedominantne funkcije. Primena ovih akorada je u Betovenovoj muzici sve slobodnija što podrazumeva potpunu emancipaciju napolitanskog akorda, kao i nefigurativnu upotrebu akorada hromatskog tipa.

Ekspresivna uloga harmonije u Betovenovom stilu se ostvaruje pre svega samom dinamikom sazvučja, tj. korišćenjem i isticanjem disonantnih naboja u pojedinim akordima, na razne načine. Tu su zatim iznenađujući preokreti u razrešenju takvih sazvučja, sa prelomnim psihološkim dejstvom, kao i gradnja širokih površina u kojima se razrešenje odlaže i iščekuje, što je praćeno rastom psihološke tenzije.

Ostavite komentar

KLASIČNA SONATA

Polovinom XVIII veka otpočinje formiranje klasične sonate, kako u pogledu oblika I stava, tako i u pogledu sastava sonatnog ciklusa. Radikalno napuštanje polifonije ide u korak sa sve većim značajem koji stiču sonate za klavir, nasuprot pretežno violinskoj literaturi baroka. Istovremeno se oblik klasične sonate primenjuje i na dela za kamerne sastave i za orkestar.

Za zreli sonatni oblik klasične epohe tipičan je dvojak kontrast prve i druge teme:

- kontrast u tematskom sadržaju i karakteru,

- kontrast tonaliteta u ekspoziciji.

U velikom broju sonata I tema se odlikuje energičnim, dramatskim izrazom, postignutim pomoću oštrih ritmova, reljefnih melodijskih kontura, suprotstavljanja različitog motivskog materijala, dinamičkih kontrasta itd. Nasuprot tome, za II temu je karakteristična lirska sadržina, mekoća i raspevanost melodijske linije. Ipak ovakav odnos tema ne predstavlja opšte pravilo. Sreću se i široke, mirne I teme – epskog, čak idiličnog ili pastoralnog karaktera.

Snažni kontrasti između I i II teme postaju naročito značajni kod Betovena, pre svega u njegovom ranom i srednjem stvaralačkom razdoblju. Njegove teme su često do te mere profilisane, individualizovane i suprotstavljene jedna drugoj, da ih rado upoređuju sa dramskim ličnostima, a čitav sonatni oblik sa dramom u kojoj se te ličnosti pojavljuju, stupaju u konflikt (kontrast tema u ekspoziciji), iz čega se rađa razvoj dramskog zbivanja (razvojni deo), da najzad dovede do raspleta (repriza sa obe teme osnovnom tonalitetu).

Kod kasnog Betovena počinje izvesno ublažavanje kontrasta u sonatnom obliku: sukob se preobražava u smireni, uzvišeni izraz.

Ostavite komentar

OPŠTA STILSKA SREDSTVA KLASICIZMA

U oblasti instrumentalne muzike, koja i u vreme klasicizma ima izuzetan značaj i doživljava veliki dalji razvoj, težište se prenosi na novi, bitematski sonatni oblik, kao i na sonatni ciklus uopšte. Razvoj klasične sonate, naročito klavirske, zatim kamernih žanrova, u prvom redu gudačkog kvarteta i, najzad, simfonije i solističkog koncerta, učinio je instrumentalnu muziku klasičnog stila veoma bogatom i raznovrsnom, a doveo je i do izvesne standardizacije muzičkih oblika, kao i instrumentalnog sastava.

Opšte stilsko obeležje klasične muzike čini sklad forme i sadržine, praćen težnjom ka jasnoći i preglednosti. Prilikom oblikovanja muzičkog toka preovlađuje arhitektonsko načelo gradnje, posebno u „kvadratnim“ strukturama (dvotakt /2/ – rečenica /4/ – period ili rečenica /8/ – period /16 taktova/) i u raznim vidovima formalne i strukturalne simetrije. Tonalna osnova čini okosnicu razvoja forme, usaglašavanjem tonalnog i formalnog plana. Harmonija je, pre svega kroz razne vrste i uloge kadence, kao muzičke interpunkcije, od bitnog značaja i dejstva za izgradnju strukture, kao i za povezivanje njenih sastojaka. Uloga harmonije (uključujući tonalitet) je, dakle, u muzici klasicizma prevashodno konstruktivna, odnosno oblikotvorna, a tek u drugom planu i ekspresivna, izražajna. Harmonska sredstva su, dakle, prvenstveno u službi muzičkog oblika: obeležavaju njegove delove, granice i kontraste među njima, svojom dinamikom podržavaju gradacije i diferenciraju labilne tokove i stabilne površine (odmorišta) u razvojnim delovima, a na mikro-planu oblikuju mahom čvrste i jasne funkcionalne odnose, naročito u kadencirajućim okolnostima i modulirajućim procesima – što čini da je klasični tonalitet, definitivno formiran, afirmisan i razgranat kao sistem odnosa, pouzdani temelj muzičkog zbivanja. Klasični stil donosi i veliko pojednostavljivanje fakture – on daje apsolutnu prednost homofoniji.

Ostavite komentar

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.